CIGARETA
"Tačno je da je duvan štetan.
Ali, ima li ičeg štetnijeg po zdravlje od života?"
(Momo Kapor)
31. januar svake godine je u Srbiji nacionalni dan borbe protiv pušenja. Osim ovog, postoji i Međunarodni dan posvećen istom krstaškom pohodu. Ne znam kada se tačno obeležava, ali znam da se praznuje svuda po svetu, pa i u Srbiji.
Dakle, ova zemlja cela dva dana u godini odvaja za pušače. S druge strane, ni jedan jedini dan u godini u ovoj zemlji nije posvećen invalidima, a i ako jeste, obeležava se mizerno. Obično se sve završi na organizovanju pokoje dobrotvorne priredbe u nekoj od retkih škola za decu sa hendikepom, i to je sve.
Kada se približava neki od pomenutih dana borbe protiv pušenja – nacionalni ili međunarodni, svejedno – kreće agilna medijska kampanja. Organizuju se akcije po gradu, a preko novinskih stranica se čitaocima nude najrazličitije metode za odvikavanje od duvanskog dima. Ministar zdravstva sa svojom svitom teatralno koluta očima dok iznosi podatke o broju pušača u osnovnim i srednjim školama. Ali, tih dana ove i slične aktivnosti se samo intenziviraju i na dan borbe protiv pušenja dožive svoj vrhunac. Inače, preko cele godine nam ispiraju mozak o štetnosti duvana. Malo po malo i organizuje se pokoja TV debata, javna tribina ili okrugli sto, sa kojih se govore razne gluposti – počevši od izjednačavanja zavisnosti od duvana i zavisnosti od heroina, pa sve do insinuacija kako se muškarcima koji puše cigarete teže uspravlja kita (dajte mi nedelju dana vremena da popušim boks "Lucky"-ja, a osmog dana mi dovedite neku odličnu ribu i videćete da li su vaše "naučne i empirijski dokazane tvrdnje" na mestu).
Pušači nisu žrtve, invalidi jesu. Pušači puše jer to žele, a ne sticajem okolnosti. Niko te ne može naterati da zapališ cigaretu ako to ne želiš. S druge strane, invalidi nisu invalidi zato što to žele, već sticajem nesrećnih okolnosti na koje nisu nažalost mogli da utiču. I sada, kad znamo sve ovo, zapitajmo se još ponešto – naprimer, da li u Srbiji uopšte postoji nacionalni dan posvećen osobama sa invaliditetom? Ako postoji, kad se održava? Da li ste ikada videli invalida u nekoj javnoj ulozi (naprimer, u ulozi TV voditelja)? U koliko zgrada i javnih ustanova postoje instalirane "uzbrdice" za invalide, pored stepeništa? Koliko u ovoj zemlji ima specijalizovanih prosvetnih ustanova za rad sa decom koja su ometena u razvoju?
Dakle, pušenje se smatra pošašću "broj jedan". Nije bitan ni kriminal, ni narkomanija, ni invalidi – samo je bitno da ne pušimo kako ne bismo remetili idealnu hemijsku ravnotežu već ustajalog gradskog smoga. Odmah moram da napomenem jednu bitnu stvar – taj "bauk duvanskog dima" nije srpski patent – ovaj oblik rasizma postoji svuda u svetu i kampanje su iste. Nedavno sam pročitao u novinama da su u tom cilju švajcarski naučnici osmislili cigaretu bez dima – ti vučeš filter i navodno zadovoljavaš svoju potrebu, ali dima nema nigde. Pretpostavljam da će sledeće veliko naučno otkriće biti hemijska formula za pravljenje svinjetine bez mesa. Jedeš krmaču i glad nestaje, a mesa ni od korova!
Nadam se da neću zvučati kao neki paranoični marksista, ako ukažem na licemerje koje je u osnovi svih kampanja koje država preuzima protiv pušenja. S jedne strane, poznato je da gotovo sve ili barem većina svetskih zemalja sprovodi slične akcije pod pokroviteljstvom svojih vlada i ministarstava zdravstva, životne sredine i ostalih trica i kučina. Poznato je, takođe, da je država moćna i da poseduje monopol. Siguran sam da se može izboriti sa ovim problemom, samo kad bi htela. Naprimer, povećanje cene cigareta za 300 do 400 procenata imalo bi daleko veći uticaj na smanjenje broja pušača nego akcije tipa "donesi cigaretu i zauzvrat dobijaš jabuku". Ali, zapitajmo se krajnje logičnu stvar – zar je država luda da se odrekne ogromnog poreza koji uzima na cigaretama? Ako bi pribegla povećanju cene o kojem sam maločas govorio, sigurno je da bi se broj pušača drastično smanjio. No, smanjivanje broja pušača znači ujedno i smanjivanje para koje se obrću oporezivanjem. Neko će se suprotstaviti mojoj tvrdnji, navodeći kako u Italiji pakla "Lucky Strike"-a košta 3 evra, a u Srbiji se može još uvek kupiti za manje od jednog evra. Ali, gde je italijanski standard u odnosu na naš? Prosečni Italijan ostavlja taj jedan pišljivi evro baba seri kada ide u javni WC.
To je slično fenomenu kriminala – zašto ga svuda ima i zašto nigde u svetu nije iskorenjen? Iz prostog razloga – kada ne bi postojao kriminal, izgubila bi se potreba za postojanjem policije. Zato kriminal mora uvek i svuda da postoji. I postojaće.
Mene ne boli toliko ovo licemerje države, koliko činjenica da se sve prelama preko naših leđa – leđa običnih ljudi koji samo žele da uživaju u plavičasto-sivom dimu. Nedavno sam se raspravljao sa jednim svojim dobrim drugarom, zakletim nepušačem, koji je pritom vrlo agresivan u ispoljavanju svojih antinikotinskih stavova. Tom prilikom mi je rekao:
-Znaš li ti da na aerodromu Hitrou u Londonu postoji kavez za pušače? Da se nađeš tamo, tu bi te strpali, pa puši do mile volje.
-A da li je tebi normalno da u Engleskoj, kolevci parlamentarizma i demokratije, koja se diči svojom prosvećenosti, u 21. veku trpaju ljude u kavez iz tako banalnog razloga kao što je pušenje? – upitah ja njega.
Dakle, svuda najebu obični ljudi. Pušenje se iskorenjuje sa aerodroma (zamislite nekog čoveka koji je napet usled straha od letenja, a mora da leti avionom – lakše će mu biti ako na aerodromu pred polazak zapali cigaretu), proteruje se iz aviona (recimo, let od Pariza do Vankuvera traje punih 17 sati, što u prevodu znači da isto toliko sati ne smeš da zapališ), ukida se na stadionima (navijačima i treneru tima koji gubi od muke dođe da zapale pljugu, ali nije im dozvoljeno), zabranjuje se u čekaonicama (šta čovek najčešće radi kada čeka nekog? Naravno, zapali cigaretu!), sankcioniše se čak i u kafanama, barovima i bircuzima (komentar nepotreban). Inače, veoma je diskutabilno kakav efekat proizvode ove kampanje i sankcije. Jer, jedno nedavno statističko istraživanje je pokazalo da se u S.A.D.-u (zemlji koja je najagilnija u ovom krstaškom pohodu) broj pušača u poslednjih nekoliko godina gotovo prepolovio, ali da je broj obolelih od raka pluća manje-više ostao isti.
Usudiću se da na ovom mestu iznesem jednu vrlo smelu tvrdnju. Naime, odgovorno tvrdim da zabrana pušenja u određenom prostoru u krajnjoj liniji nije ništa drugo do gušenja jednog od ključnih demokratskih prava, a to je pravo na drugačije mišljenje. Već vidim borce protiv duvanskog dima i njihova lica koja su zabezeknuta usled čitanja prethodne rečenice. Ali, bez brige, objasniću precizno na šta mislim.
Činjenica je da danas pušenje, uopšte uzev, "nije u modi". Globalno gledano, naše društvo je danas više naklonjeno propagiranju nekog tobože zdravog života, koji, po definiciji, isključuje konzumiranje poroka, pa i duvana. Dakle, društveno prihvatljiv (ili "politički korektan", ako vam se taj izraz više sviđa) stav po tom pitanju jeste da je pušenje štetno po zdravlje. To je većinsko mišljenje među ljudima danas, što potvrđuju već pomenute mnogobrojne kampanje protiv pušenja, obeležavanja dana borbe protiv pušenja i slično.
S druge strane, neko ko uživa u duvanu, ne razmišlja na taj način. Naravno da taj neko zna da su cigarete povezane sa zdravljem, ali on to ne stavlja u prvi plan, već prioritet po tom pitanju za njega predstavljaju neke druge stvari, koje su obično zasnovane na emotivnim ili romantičarskim razlozima (naprimer, seća se sa setom svoje prve popušene cigarete ili svog prvog seksa, posle kojeg je odmah zapalio tu čuvenu "after-sex" pljugu). Taj neko, dakle, ima drugačije mišljenje od većine, što doprinosi da bude etiketiran kao devijantna ličnost; kao autsajder (po Hauardu Bekeru). Onda se sloboda njegovog mišljenja guši na već gore pominjane načine.
I u istoriji možemo naći pregršt primera kada su pojedinci ili manje grupe ljudi, čije je mišljenje odudaralo od onoga što je bilo uvreženo kao manje-više zvaničan i većinski stav društva bili anatemisani od strane istog tog društva (prvi hrišćani, Galilej, Kopernik, Bruno, Luter...). Takva je situacija danas sa uživaocima duvana. Neko će reći da ja preterujem i da metode borbe protiv duvana ne zahtevaju od pripadnika one "druge strane" da se kriju po katakombama ili napuštenim dvorcima, ili, pak, da ih niko ne juri kako bi ih spalio na lomači. To je potpuno tačno, ali, ne zaboravimo da živimo u 21. veku, te da su danas metode gušenja građanskih sloboda mnogo sofisticiranije i prefinjenije. Na primeru kaveza sa aerodroma Hitrou vidi se koliko je jedna duvanska kompanija bila dalekovida i proročki nastrojena, kada je svojevremeno kao reklamu za svoj proizvod upotrebila slogan "Ukus slobode", zbog čega je, naravno, ekspresno bila prokažena.
Pored zvaničnih, institucionalnih vidova terora, postoje i oni nezvanični. Tu pre svega mislim na netolerantnost zakletih nepušača prema nama. Jedna moja drugarica je pre nekoliko nedelja otišla kod svoje dobre prijateljice na kafu. Moja drugarica puši, a njena drugarica ne. Napolju je temperatura bila minus 7 stepena Celzijusa. Pa, ipak, ova činjenica nije smetala domaćici da pogazi nepisane zakone gostoprimstva i da svoju gošću tera na terasu, na istih tih minus 7, kada god se ovoj pripali cigareta. Izgleda da su mnogi ljudi preuzeli ideju o kavezu sa aerodroma Hitrou i takav kavez napravili u svojoj kući.
Ono što predstavlja ključnu razliku između nas i zakletih nepušača je činjenica da mi znamo kako je njima i možemo da ih razumemo – jer, niko se nije rodio sa cigaretom u ustima – ali da oni ne znaju kako je nama. Upravo ta razlika je i izvor nerazumevanja. Postoje dve vrste nepušača – zakleti nepušači, ovi o kojima sam upravo pisao, i nepušači koji su ostavili duvan. Na temelju gore navedene razlike, ne čudi što su uglavnom nepušači iz ove druge grupe mnogo tolerantniji prema nama, naspram onih zakletih. Ključni "argument" zakletih ekstremista je da su oni izloženi takozvanom "pasivnom pušenju" (udisanju dima usled boravka u istoj prostoriji sa pušačima) pored nas. Pritom, oni prenebregavaju neke činjenice. Pre svega, nama je još teže, jer smo izloženi i aktivnom i pasivnom pušenju – naravno, sami smo za to "krivi" jer smo tako hteli, ali to ne umanjuje navedenu istinu. Osim toga, pasivno pušenje smeta i pušačima podjednako koliko i nepušačima – niko ne voli da sedi u zadimljenoj prostoriji ili taksiju. Takođe, ta borba za zdravlje, koliko god da sadrži demagogije, toliko u sebi ima i relativiteta – nažalost, ova zemlja (i država i planeta) i njeni vazduh, voda i kopno su toliko danas zatrovani, da duvanski dim i pasivno pušenje svakako nisu ključni problemi. Zamislimo, naprimer, nekog čoveka koji živi u nekom planinskom selu, punom čistog vazduha i zdrave, prirodne hrane, koji pritom i pije i puši, i to u zavidnim količinama. A sada, zamislimo nekog čoveka koji živi u gradu i vodi zdrav život, bez poroka (mada, život bez poroka ne postoji, ali o tome kasnije). I još zamislimo da je taj grad u kojem ovaj naš trezvenjak živi, recimo, Pančevo, a da se njegov stan nalazi nedaleko od rafinerije nafte u tom gradu. Šta mislite, koji od ove dvojice ljudi ima više šanse da doživi duboku starost i da ne oboli od raka?
Dakle, mislim da je jasno da je razgovarati o tome koliko je duvan sam po sebi uzročnik za neka oboljenja vrlo problematična i relativna tematika, jer mnogo toga zavisi od "neduvanskih faktora", kao što su ishrana, životna sredina, stresovi i slično. Pred kraj želim da se pozabavim i psihološkom komponentom uzimanja duvana, koju naši protivnici često zanemaruju ili banalizuju.
Često iz usta pušača možemo čuti kako ih cigareta opušta kad su napeti ili nervozni. S druge strane, nauka smatra da to nije tačno i da se u mozgu ne luče nikakve supstance koje utiču na raspoloženje dok pušimo u prelomnim trenucima. Međutim, nauka zanemaruje "placebo efekat", čije je postojanje svojevremeno vrlo jasno i nedvosmisleno dokazala, i tako sama sebi uskače u usta. Možda je tačno da se nikakve supstance za raspoloženje ne luče u mozgu, ali placebo efekat čini svoje. Opšte je poznato da kada sebi zacrtamo neki cilj, ispunjenje tog cilja u ogromnoj meri zavisi i od nas samih, tačnije, od naše vere u uspeh. Optimisti su oni ljudi koji u svojoj glavi, negde u podsvesti, imaju zacrtano da će uspeti da ostvare svoju ambiciju. Tako je i sa pušačima; kada nam je teško, mi zapalimo cigaretu, jer negde u podsvesti imamo usađen mehanizam koji nam sugeriše da će nam biti lakše. Moć sugestije je velika, te stoga većini pušača na nervnoj bazi zaista bude barem malo lakše posle te cigarete. Ukoliko želite dokaz za ovu tvrdnju, razgovarajte o ovome sa pušačima koje vi lično poznajete. Dakle, to je taj placebo efekat kod cigarete koji se zasniva na sugestiji. Taj efekat je funkcionalan, iako nema konkretnu manifestaciju na biološkom planu (lučenje supstanci u mozgu).
Naravno da pušenje jeste porok. Ali, život bez poroka ne postoji. Neko ko ne puši, možda se drogira. Neko drugi, pak, pije do iznemoglosti. Ekstremni ljudi rade sve tri radnje odjednom. S druge strane, neko je agresivan; neko jede previše slatkiša ili pije previše kafe; nekome su porok lepe žene. Nekome su sve navedene stvari zajedno poroci. Porok jeste loša navika, ali koja je pre svega vezana za preterivanje, a tek posredno i za narušavanje zdravlja. Shodno tome, svako preterivanje je porok, pa i preterivanje u vođenju zdravog života. Neko će sada upitati kako se vođenje zdravog života može negativno odraziti na ljudsko zdravlje? Pa, recimo, ljudi koji preteruju u "samoprečišćavanju" bukvalno dresiraju sami sebe, navikavajući se na jedan neiskren i ukalupljen ritam života, u kojem nema mesta za spontanosti. To može biti izvor stresa ili nervoze, posebno u slučajevima kada se iz tog ritma ispadne. A ne treba zaboraviti da se u današnjem svetu živi brže nego ikada – od danas do sutra – te da ima vrlo malo prostora za planiranje i manevrisanje. Osim toga, već sam pisao koliko su i drugi faktori važni u celoj toj priči.
Budući da ljudi vole da istržu reči iz konteksta, moram da na kraju ukažem na neke ciljeve ovog rada, kako ne bih bio krivo shvaćen. Primarni cilj koji sam želeo da postignem jeste da ukažem na netolerantnost prema pušačima koja je danas veoma zastupljena u svetu, kao i na demagogiju koja favorizuje problem uživanja u dimu, naspram mnogih drugih problema koji kao sečivo giljotine vise nad glavom naše planete. Cilj ovog rada nije bio propagiranje pušenja, i svako ko ima imalo inteligencije, to će i shvatiti, već samo želim da se onim ljudima koji su se već odlučili za takav način života omogući njihovo demokratsko pravo. Jednostavno, pušači i nepušači žive pod istim nebom, i stoga moraju da uvažavaju međusobne specifičnosti i da budu tolerantni jedni prema drugima. Ali, činjenica je da pušači, koji su mahom tolerantniji prema svojim neistomišljenicima, za svoju toleranciju ne dobijaju odgovarajući feedback od druge strane, zbog institucionalnog i laičkog pomodarstva koje sebično preuveličava posledice uživanja duvana na svoju korist. Ne mislim da je zavera posredi, već je pre u pitanju trend vođenja zdravog života (da li je uopšte moguće voditi zdrav život u nezdravoj sredini, kakva je Zemlja danas?) koji se natura preko medija. S druge strane, potpuno se divim ljudima koji uspeju da se odviknu od ove navike – ne toliko iz zdravstvenih razloga, koliko iz razloga što dokazuju svoj čvrst karakter i čeličnu volju.
Izjednačavanje cigarete i raka pluća je velika banalizacija, jer cigareta nije samo filter, hartija, duvan i dim – ona je svojevrstan simbol - simbol otmenosti, simbol bunta, simbol Hemfrija Bogarta , Ernesta Hemingveja, Vladana Desnice, Danila Kiša...Postoje cigarete koje se puše i cigarete koje se doživljavaju. Svako ko je dočekao svitanje na Mogrenu ili dolazak posle mnogo vremena u svoj rodni grad sa cigaretom u ruci, razumeće me o čemu govorim. Svako ko se mamuran kotrljao niz strmu ulicu do svoje kuće sa poslednjom cigaretom iz već izgužvane pakle, takođe će me razumeti. Razumeće me i onaj ko je putovao vozom u gluvo doba noći ili jutra i kraj prozora sa obaveznom cigaretom posmatrao krajolike pored kojih prolazi. Takođe, razumeće me i oni koji su bili na važnim iskušenjima u životu – svejedno da li se radi o polaganju ispita ili o obavezi da se nekom kaže nešto neprijatno ili sudbinsko; nešto veliko i važno.
I na samom rastanku, želim da citiram jedan kratki dijalog između zakletog pušača i zakletog nepušača:
-Zašto ne prestaneš da pušiš? Mislim da imaš dosta razloga da ostaviš duvan.
-To je tačno. Zaista imam dosta razloga da prestanem. Ali, svi ti mali razlozi su u senci jednog velikog, koji mi ne daje da prestanem – NE ŽELIM!
26. 01. 2006.
by>> Milly D!
annoyed